Tehnike

Tekvondo se deli na pet sastavnih delova:

·        Osnove (Kibon)

·        Forme (Poomsae)

·        Samoodbrana (Hosinsul)

·        Lomljenje (Kyokpa)

·        Borba (Kyorugi)

Većina klubova se danas specijalizuje za takmičarski deo tekvondoa (borbeni trening i vežbanje forma), no svi su delovi tekvondoa važni za postizanje majstorskih zvanja.

Osnove

Na samom početku, trening tekvondoa je naličio karateu i sastojao se od vežbanja tradicionalnih stavova, blokova i udaraca. Danas se tradicionalnim tehnikama ne posvećuje mnogo vremena i u većini škola su ih zamenile vežbe na vreći i s fokusarima.

Osnove tekvondoa dele se na

·        stavove (npr. jahaći stav - juchun seogi, prednji stav - ap kubi ili zadnji stav - dwit kubi),

·        blokade (npr. gornja blokada - olgul makki ili donja blokada - arae makki),

·        udarce rukom (npr. udarac šakom - jumok jirugi ili udarac spoljnom ivicom dlana - sonnal chigi), te

·        udarce nogom (npr. kružni udarac - dollyo chagi ili bočni udarac - yop chagi).

Cilj učenja osnova je razvijanje pravilne tehnike, korišćenje celog tela, i očuvanje tradicije tekvondoa.

Forme

Forma je borba protiv zamišljenog protivnika, koja se sastoji od 16-30 pokreta. Pokreti se sastoje od određenih udaraca i blokada rukom i nogom. Učenje formi je pravi temelj svake borilačke veštine pa tako i tekvondoa. Forme pomažu u usavršavanju kretanja i tehnike. Forme se još nazivaju poomse ili hjong.

Forme su koreografisane borbe protiv zamišljenog napadača koje vežbač izvodi sam s ciljem razvijanja ravnoteže i usavršavanja osnovnih tehnika. Većina tekvondo sportista danas vežba forme Kukkiwon ili forme ITF (ili kombinaciju).

Kukki-tekvondo sadrži osam učeničkih formi za niže pojaseve (taeguek poomsae) i devet majstorskih formi za crne pojaseve (yudanja poomsae). Neki klubovi još podučavaju forme palgwae, koje su razvijene u isto vreme kad i majstorske forme, ali velika većina klubova koristi novije i modernije forme taeguek.

ITF sadrži 24 forme, po jednu za svaki sat u danu, a razradio ih je general Choi, Hong Hi, osnivač veštine ITF Tekvon-do. Ove su forme starije od forma kukkiwon i još uvijek su vrlo popularne i izvan ITF-a.

Iako velika većina koristi forme kukkiwon ili ITF, neke manje federacije koriste vlastite, interne forme, ili još uvek koriste forme karatea koje su se koristile u samim začecima tekvondoa.

Izvođenje forma je danas međunarodni sport, i većina zemalja ima tehničke reprezentacije koje se takmiče u izvođenju forma.

Samoodbrana

Dok se sportska borba temelji na takmičenju s pravilima, tehnike samoodbrane se koriste u situacijama kada ne postoji dovoljna distanca ili su standardne tehnike tekvondoa (udarci rukama i nogama) nepraktične: napad oružjem, napadi s leđa te situacije kad napadač ima kontrolu kroz gušenje ili držanje žrtve.

Samoodbrana se sastoji od udaraca rukama, nogama, laktovima, kolenima, zahvata i poluga na rukama i nogama, gušenja, bacanja, itd. Za razliku od ostalih delova tekvondoa, samoodbrana nije standardizovana i zavisi od instruktora.

Lomljenje

Demonstracije lomljenja su provera snage i preciznosti. Tačno plasiranim udarcima, vežbač nastoji slomiti predmete poput dasaka, crepova, cigla ili bejzbol palica. Demonstracije lomljenja se uglavnom izvode kao deo prezentacija tekvondoa i prilikom polaganja za više pojaseve.

Borba

Zadnji i po mnogima najvažniji deo taekvondoa je borba. Ovu kategoriju grubo možemo podeliti na dogovorenu borbu (borba na jedan, dva ili tri koraka, te borbene vežbe sa ili bez štitnika i slobodnu borbu (sa ili bez štitnika). U borbama tekvondoa koriste se ručne i nožne udaračke tehnike, ali ne i hosinsul bacanja, čišćenja ili gušenja.

Najpopularniji aspekt tekvondoa je sigurno slobodna borba. U slučaju olimpijske borbe po VTF pravilima, radi se o borbi po pravilima ful-kontakta, sa štitnicima i o međunarodnom sportu koji je predstavljen na olimpijskim igrama. Međunarodna federacija tekvondoa (ITF) ima svoja pravila, s kontrolisanim kontaktom, bez štitnika, ali i s većim brojem dozvoljenih tehnika.